Zoran Simić ostao bez vida, ali radi kao da je zdrav.
Ima podršku porodice i društva
MODRIČA – U prigradskom naselju „Modriča pet“, u Ulici Svetog Nikole, na broju 58 živi porodica Simić. Jedan od članova te porodice, Zoran, veruje u moći Svetog Nikole, zaštitnika ove porodice. I nada se da će uz njegovu pomoć ponovo progledati. Iako je skoro slep, na daleko je poznat u servisiranju bicikala, a sve češće popravlja i automobile.
„Moji su ranije živeli u Gostoviću kod Zavidovića. Ja sam rođen pre 22.godine u Doboju. Živimo u Modriči. Tu su mi roditelji, brat, baka i deda. Inače, radim servis bicikala, prodaju guma za bicikla“, započinje svoju priču Zoran Simić.
Vidi svega 3%
Dok brojni njegovi vršnjaci svoje vreme troše u kafićima i kladionicama i besposličare, Zoran radi punom parom. I sve kada je sudbina uzela danak. Mladić je skoro slep.
„Vidim samo 3%. Tokom srednjeg školovanja, u trećem i četvrtom razredu elektrotehnike vid se najviše izgubio. Pomagali su mi drugari, profesori i ukućani. Pročitaju mi dva puta, ja zapamtim i odgovaram za ocenu. Nikada nisam video u potpunosti, ali sam mogao ranije da pišem i da čitam. Nema gde nisam išao da se lečim. I lekari iz Rusije su rekli da leka nema, da medicina treba u narednih desetak godina da pronađe način da i ja progledam“, priča on.
Žali što ne zna da svira
„Mnogi snovi su ostvarili se. Međutim, da sam znao da neću videti kroz život, naučio bih da sviram na nekom instrumentu. Ostao sam na neki način prazan zbog toga. Jako mi je žao. Inače, nisam od društva odbačen, družim se, izlazim sa drugarima. Vidim, kažem, 3%. Raspoznajem svetlost od senke, ali ne mogu predmete da raspoznajem. Popijem ujutro kafu, pa u radnju, na posao. Osećaj i dodiri su presudni, iako ne vidim“, kaže Zoran Simić.
Kaže, nije imao reklamaciju za svoj rad.
„Ne može čovek svaki put sve sam. Dođu prijatelji, neko od ukućana potraži mi ono što sam ne mogu. Međutim, centriram točkove bicikla, krpim gume, popravljam, servisiram. Ljudi često ne veruju da sam slep. Mada, svima kažem da vrate bicikl na doradu ako nisu zadovoljni. Niko još nije bio nezadovoljan. Dok radim, mora biti uključen radio – prijemnik. Bez muzike, ne bih mogao ništa da radim“, poručuje ovaj mladić.
Ne voli sažalenja, u Boga veruje
Zoran Simić kaže da ne traži od ljudi da ga sažalevaju.
„Sposoban sam da radim, mada ne vidim. Sažalenja ne volim. Inače, planiram o svom životu i kada dođe vreme planiram se oženiti, zasnovati svoju porodicu. U Boga dragog verujem, a dobrim ljudima radujem. Da se ljudi vole i poštuju, da nema svađa i razmirica, tako je najbolje. Vernik sam i svima koji praznuju Vaskrs, želim da im svi ovi praznici donesu dobro zdravlje i sreću. I kada dođu praznici drugih naroda, neka ih obraduju, učine srećnim“, kaže Simić.
A kada praznici prođu, Zoran će se ponovo okrenuti svojim svakodnevnim aktivnostima.
„U radnji imam desetak bicikala. Ima , dakle, puno posla. Pomalo popravljam i automobile. Ostaje samo da se nadam da medicina dostigne taj nivo mogućnosti da mi izvrše operativni zahvat, da progledam na svoje oči, da vidim kao nekada, makar polovično“, zaključio je Zoran Simić.
Mladi ljudi žele blagovremeno da imaju svoj prozor u svet. Kroz taj prozor Zoran Simić ugleda samo malo svetlosti. Živi u nadi da će svoju nadu u ozdravljenje ugledati. Jer, očima koje ljube – ljubav se ne da sakriti. U slučaju Zorana Simića ljubav prema celom svetu je velika i nemerljiva.
Narodna „što oči vide, to ruke stvore“, svodi se samo na stvaralaštvo. Zoran je zadovoljan da može raditi i nada se da će progledati.
Takve su sada Zoranove svetlosti i senke!
Autor: Slađan JEREMIĆ