modričaINFO za sve ljude dobre volje
Danas objavljujemo četvrtu od šest monodrama iz knjige Gligora Muminovića “U ogledalu”. Ipak, ovdje ćemo da ponovimo i najavu autora, u cjelosti:
Gligor Muminović
Engleska kultura i progres
(Mlađi, prilično smušen, čovjek sjedi na skemliji s krvavim zavojem oko glave, lijeva ruka u trougloj maramici vezanoj oko vrata, a desnom vrti lopu na podu. Na njemu pocijepana košulja i pantalone, bez patika u poderanim čarapama. Zbunjeno s tugom, gorčinom i kajanjem u glasu, ali iskreno i povjerljivo prema publici.)
Prije neki dan me spopade jedan drugar da с́ njim idem na veliko finale – sastaju se dva kraljevska kluba. Ža’ mi dati 50 eurova, al’ i utakmica je kraljevska pa mi neki đavo ne da mira. Rastanem se nekako s eurićima i krenemo, a sve me nešo k’o opominje da bi moglo svašta bit’ pa mi se i ide i ne ide. Silan narod kulja sve u jednom smjeru. Mašu nekakvim zastavama i bakljama, natežu pivske limenke, nešto arlauču iz sveg glasa, zašvračili oč’ma k’o van sebe, čisto me dođe str’, ali sad ne biva. „Tražio si bika i još ga dobro platio,“ pomislik s nekom opakom i zlosutnom gorčinom u duši. Elem, uvati me ‘na divlja rijeka i valja prema jednoj kapiji. Nab’lo nas u ‘nu kolonu k’o sardine, jedva vatam pomal’ zraka k’o riba na suvom. Proguraše me kroz kapiju i ispred mene se pokaza poljana od oko stotinak sa sedamdest metara, ravna k’o dlan, a trava mlada, zelena, podšišana sve na isto. Na sredini ivice užig strana pobijena po dva koca na oko sedam metara razmaka jedan od drugog i visine blizu dva i po. Odozgo po njima pokovana greda pa za nju pričvršćena mreža. Oko te poljane poredana pod blagim usponom sjedala, jedno tik uz drugo. Sve puno k’o šibica. Moj drugar kaže da ima šeset ‘iljada duša. Kuku, lele, šta je stoke, a da svu moju Modriču i sva sela sjatiš na isto mjesto ne bi skupio ni tris ‘iljada od ‘noga što se tek ispililo do ‘noga što je već jednom nogom u grobu. I sve to nešto zapomaže u jedan avaz k’o da su svi, Bože mi prosti, van sebe, izgleda da se sve to precugalo, naduvalo ili nafiksalo. Au, crni kukavelju, đe dođok da me izlude za moje rođene pare!
Kada na ‘nu poljanu istrčaše dvadeset dva momka, sve se to, junače, zapali, ključa kao vrela voda, maše ‘nim zastavama i bakljama, zavija iz sveg glasa, kakve crne ludnice, ‘vo je ludnica ne na kub, nego na ‘iljaditi kub, sve se zapalilo do crvenog usijanja, gore sve četir’ strane k’o požari o Ilini po Ercegovini. Šta ću, kmečim i ja, zbogom lijepa pameti, s kim si – taki si. A tek, kad ‘ni dolje na zeleni počeše juriti za ‘vakom loptom – njig dvadeset dva, a jedna lopta, proključa na ‘iljadu stepeni i psuju, i zvižde, i urlaju, i udaraju u bubnjeve, i trube, i kidaju odjeću i stolice, i preskaču ograde pa ig vata policija i leši pendrecima. Dovikuju ozgo ‘nim dolje što jure k’o muve bez glave: „Drž’ ga, međede; prignječi ga, slone; poiti, govedo; ne daj se, konjino; pokren se, magarčino; omani ga, mamute; šta se ceriš, majmunčino; o jesi stoka neslana, ajvane repati…“ Ama da ti dalje ne duljim – cijeli zoološki vrt. A ondak im daju upustva šta im je činit’: „Polomi mu sve četiri, majku mu šugavu! Iščupaj mu grkljan, oca mu sipljivog! Izvad’ mu bubreg sestru mu nafrčkanu! Razbij mu kljun, brata mu naduvanog! Zavrni mu jajca đeda mu uštrojenog! Dekni ga među rogove babu mu ćoravu! Saspi tom nerastu zube u grlo! Jebi mu majku kroz majku! Natrći mu oca u šupak! Jeb’ mu kralja u nos! Kresni mu kraljicu među oči! Ubodi mu princezu odozdo sa tabana…“ I to sve zbog ‘voga okruglog čuda (pokazije loptu) pas mu majku jeb’o! Vičem i ja, moram, a pružila mi se prilika da i ja ubodem princezu odozdo sa tabana. A ondak svi uglas pjevaju k’o ‘imna što se pjeva: „Slon vam kralja eno mota / na livadi ispod plota.“ ‘Ni drugi odgovaraju: „Al’ vam međed trći kralja / baš pošteno kako valja.“ Pjevam i ja oboje, šta znam mislim tako treba, kad komšija kaže: „Ćuti, budalo jedna, razbiće ti neko tikvu, nji’ovog kralja žega slon, a našeg međed. Oni su avetinje, a mi smo lude.“ Te ti se ja prišuti, a nikako ne znam u čemu je razlika između avetinja i luda, kako god to saberem i oduzmem meni dođe na isto. Ža’ mi našeg kralja, al’ mi lakše kad pomislim da nji’ovog mota slon, a na kraju ko ig je gonio da budu kraljovi pa da ig avetinje i lude trće. Nikako ne mogu da se pomirim da sam luda. Ama, iš’o sam ja i u školu i dobij’o neke petice iz fiskulture i vladanja, i mama mi govorila, kad sam u prvom osnovne poj’o deset sa lukom za tri minuta: „Pametno moje!“ No, na kraju bolje i to neg’ avetinje ili čuo sam da se neki zovu, gluvo bilo, grobari, pa lešinari, pa manijaci, pa govnari, pa robijaši, dobro ono kuronje i pičari i nekako čovjek može razumjet’. Bilo je tu još pjesama, nego nije pristojno da ig navodim, možete samo mislit’ kako su prošle jadne kraljice, ni krive ni dužne, nema ko ig i đe ig i u šta ig nije, da prostiš, ‘no. Znam da mi vi ‘vo ne vjerujete, al’ sve je živa istina, samo ne d’o ti Bog da vidiš ‘vu ludnicu. Kada ‘vo čudo (pokazuje loptu) uleće u ‘nu jednu mrežu, polovina urla k’o van sebe, a ‘na druga pola reži k’o divlja. Urlam i ja dok me neka šapa ne tresnu po tintari i meni se sve zvijezde prosuše pred očima, jedva ostadok na nogama. „Šta bi?“ pitam komšiju k’o da sam doš’o s druge planete. „Šta bi? Dobio si po pički, ne urlaš i ne režiš kad treba, gledaj mene!“ objasni mi. Te ti ja od tada i zavijam, i režim, i jebem (mislim psujem) isto kad i komšija. Da mi ne bi toga, tačno с́ćavak glavu izgubit’. Da me ‘naj još jednom sastavi ‘nim maljem od šake, više ti ne bik ustaj’o i tu sve zbog ‘voga okruglog govneta с́jeme mu se zatrlo da Bog da (opet prijeteći pokazuje na loptu). Taman se malo oporavik kad mi neko, da prostiš, gurnu prst otpozada. Sav se ja ukoči, stisn’o zube, oči iskaču, zgrčio i skupio, al’ džaba – prst uniđe. (Oponaša uvrtanje guzom.) Uvrćem se desno i lijevo, ne bik li ga kako iščup’o, a on unilazi sve dublje. Okrenem se jadnik ‘nako smotan i ukočen da ga pljunem, al’, kad viđek kolika mi se strvina ceri, načisto se o’ladik i oduzek. „Poslije utakmice,“ reče mi onaj mrkalj, namignu mi i izvadi prst. Polako se ugurak pred komšiju da mi čuva tetku, a on ne zna kakva je mene muka spopala pa se u čudu krsti: „Kud mi se guraš u krilo, nisam ti ja matera!“ ‘No čudovište stalno držim na oku i mislim: „Šta ću i kud ću kukavac sinji poс́lje utakmice?“ Bi mi lakše kada ga viđek kako se grli i balavi sa nekom garavom spodobom – ista k’o on i muško svetog mi Petra. U, šta me snađe danaske, sve zbog ovog’ naduvanog skakutala za trag mu se ne znalo! Pomozte mi svi sveti! Umal me čoek ne navuče i to na javnom mjestu da vas ‘volki narod vidi i priča tu bruku dok je svijeta i vijeka, da me se stidi i deseto koljeno. Zamal mi čoek preko gusce ne uze obraz. Znam ja da je to danas normalno i moderno, nisam baš tol’ko glup, imaju ljudi pravo da svoju stvarku meću đe ‘oće i da su to tamo u nekim zemljama vel’ka gospoda, ali da meni otac čuje javno bi me se odrek’o, mater bi rekla da bi bolje bilo da je kamen rodila pa da njim kupus pritiska, a đed bi se u grobu prvrt’o dan i noć.
Ama, jest da sam tamo iz nekog nevidboga, al’ znam šta je lopta. Loptali smo se i mi poslije škole čisto da se istrčimo ‘nako bosi po ‘noj mekoj travi. Imali smo i mi i golove i publiku, i naša je publika vrištala, ali se tačno znalo ko, za koga i zbog čega vrišti. Petruša je vriskala za Todora jer je od njega prepisivala zadaće i još zbog nečega, ali nije red ‘vako javno. Sulumija je zavijala zbog Vukašina jer joj je svaki dan kupov’o karamele, a da li je bilo još šta ne znam ti rijet, Perica je skič’o jer je jadniče bijo najmanji, Gavrilo brundao jer je bijo najjači pa da se zna, Todor je rokt’o da ga čuje Spasa, (stidljivo skuplja ramena i krije pogled) i ja sam zbog, o jes me stid, a ‘na je stiljiva, ne mogu vam nikako rijet, al’ kad ga ućeram loptu dobro se prociknem i ispod oka pogledam u nju, a ‘na oborila glavu pa kroz trepavice gledi u me… elem, svako je im’o svoj razlog. Slavili smo i mi pobjede i tugovali zbog poraza, al’ ne k’o da je riječ o bit’ il’ ne bit’ ili k’o da smo poskidali sve zvijezde il’ da je nast’o smak svijeta. Nijesmo ni mi baš tol’ki seljaci – i danaske mi na nekom poljančetu kraj potoka zađedemo motke, bačimo po koju paru, skikne i neko prasence, u potoku se ladi po neka gajbica, a mi jurimo za ‘nim fuzbalom (valjda se to tako kaže na tome nji’ovom ingliškom) sve dok ne isplazimo jezike i ne popadamo mrtvi umorni pa onda ‘nako mrtvi navalimo na još toplo prase i zaljevamo ‘ladnom pivčugom. Bude i ođe matljaže i svakakvih imena i pjesama, al’ sve je to mačji kašalj za ‘vo crveno usijanje đe sve bukti u plamenu, đe je sve van sebe, đe ne mo’š nać’ ni jednog jedinog da je bar malkice normalan. Nijesmo ni mi posve zaostali – imamo i mi stadion, i plaćamo karte, doduše po dvije ka-em-ice, ali plaćamo, i jebemo matere igračima (imamo pravo za svoje pare) i prijetimo onim drugim, al’ prema ‘vome zlu, to ti dođe k’o ljubavno šaputanje na jastuku. Znaš, donesemo i mi pomal’ kobas’ce pa narežemo ‘nako kulturno i ‘igijenski na novinu i pomal’ nategnemo one mučenice iz ploske, ali ‘vi se ‘vođe, jado moj, javno fiksaju, duvaju, šmrču… ne znam ti ni rijet’ kako se sve to zove poslije čega si van sebe k’o zombi i to sve k’o biva zbog ‘voga šarenog čuda.
E, ‘vo vi ne znam da li je tačno, prič’o mi komšija, a pošto je mene smatr’o debilom za fuzbal, možda je tjer’o šegu na račun moje gluposti. Kaže da je na jednu utakmicu u Beograd došlo čak deset ‘iljada Vrancuza, cijela Modriča kukala ti majka, da bi pošlje utakmice masovno plakali i jebavali mater lično svojima. Nikako ne mogu vjerovat’ da je tol’ka stoka prevalila tol’ki put i dala tol’ke pare da bi gledala kako ‘vo okruglo čudo dva’jes ljudi ganja devedeset minuta. I još kaže da su jednog ucmekali jer je arlauk’o na pogrešnom mjestu, u pogrešno vrijeme i među ‘nima drugim. Jadnik! Ko zna, možda je i tačno i mene ‘naj međed što me ‘nako dušmanski dekn’o šapom umal’ nije upokojio, i sad mi zuji u uš’ma. E, ‘vo mu nikako ne mogu vjerovat’, mora da tjera šprdnju sa mnom ‘vako nedovršenim. Zamislite, kaže, da je sav taj stadion kupio jedan gospodin tamo iz Ingliške i da sve ‘ve naše pare od ulaznica idu njemu u džep i da uzme još mnogo više od televizije da može ‘vo slikavat’ i prodavat’. Zamisli samo, jado moj, kolk’ je to brdo paretina i kolk’ bi se ćevapa za to moglo kupit’, cijela Bosna ne bi to mogla ižjest’ za deset godina, a ‘ni ig baš merakli tamane. A ‘vo sto posto laže. Kaže da je taj isti gospodin pokupov’o za dobre pare cijeli ‘naj jedan tim i da ig ondak preprodaje drugima i tako zarađuje silne evrove. Bože, budale, da kupuje i prodaje žive insane k’o da je to stoka. To mora da je on iz istorije učijo kako su nekada kupovali i prodavali robove pa misli da je to moguće i danaske u ‘vome demokratskom civilizovanom društvu kako je ingliško – pomiješ’o vremena. Komšo, komšo, nisam baš tolki blento da bik ti to vjerov’o, imam i ja neku čuku, k’o da je ne znam da su i ti fuzbaleri nečija đeca pa ko bi, bolan, bolan, dozvolio da mu đecu kupuju k’o krtolu na tezgi il’ k’o konjove na marvenoj p’jaci pa ko više dadne.
E, majko moja, kad ‘naj potrčko u crnom zapišća da je kraj, kakav ‘aos nastade. ‘Nu jedanestoricu u crvenom gađaju čim stignu flašama, limenkama, upaljačima, sjedištima… jedva žive glave uniješe u ‘naj tunel. Jedan od ‘ni’ plavi’ šutnu loptu u publiku, a ‘na let, let pa pravo meni u ruke. Ščepam je k’o da sam dobijo bingo. ‘Oće da mi je otmu, a ja ne dam k’o da mi je ‘na sve na svijetu, k’o da mi od nje život zavisi. Zagrlim je ‘vako s obje ruke, nema te sile da mi je otme pa odustadoše. ‘Na jedanaestorica u plavom se ljube, skaču jedni na druge, jašu se, valjaju se po travi… bio sam podaleko pa ne viđek dobro rade li i ‘no drugo, znaš, brate, ‘no što se doskora radilo samo suprotnom polu. A publika, ne znaš ko koga ljubi, a ko koga matlja. I mene su i ljubili i matljali, ljubio sam i ja, ali mi se sve čini nekakvo brkato, pjano muškinje što zaudara na znoj, luk, ćevape i pivo, uk, Bože, mi prosti, i sad mi se povraća od tog. Jedan mi ućer’o jezik do resice, jedva mu se otek i povratik po jednom ošišanom na ćelavo ispred mene i on mi jeba mater i posu vodom da me otrijezni, misli da sam pjano ili drogirano. Jedan nekom o obrijanu i išaranu tintaru razbi pivsku vlašu, a ‘naj isuka neku paliju pa ga poče lešit’. Srećom pojavi se odnekud policajac na konju pa ig rastavi – pametan neki konj. Priljubim se ja uz ‘nog konja k’o velju on je danaske ođe jedini normalan i on će me spsit’, al’ ‘oćeš vraga – pucaju palije na sve strane, (pokazuje na sebi) neko mi rasrvači čelo, drugi razdera košulju, treći raspori ‘lače… Spadoše mi neđe pat’ke, a ja se priljubio uz sapi ‘noga konja k’o uz rođenog brata neće li me on uzuć’ iz ove ludnice, kad me i on otrese prep’o se da mu se ne motam oko ‘noga što čuva ispod repa k’o neki prije. Gmižem nekako, teturam desno i lijevo, šuta me ko god stigne, ali ‘voga okrulog vraga ne ispuс́ćam. Dovučem se kući nikakav, nosim desnu u lijevoj ruci k’o sluga Milutin sa Kosova. Kada me majka viđe ‘nako podreranog, polomljenog i krvavog, vrisnu žena: „Kuku, danas i dovijeka, ko te tako unakazi?“ „Avetinje, majko,“ kažem stenjući. „Vidim i ja da su avetinje, kuku meni!“ „Nije, majko, kuku tebi, nego kuku meni,“ tješim je ja. Ispira mi rakijom rane i uvija u zavoje, a stalno ponavlja: „Pametno moje!“ „Nije, majko,“ objašnjavam joj „mi smo lude, a oni su avetinje, a pametnik nema.“ Tek tada ona zakuka kako je i pamet odskočila od mene. „Šta ti je to okruglo?“ pita majka. „Fuzbal, majko, с́ćeli da mi otmu, al’ ja ne dadok.“ „Pa jesu li te zbog te skočice tako udesili?“ „Jesu, majko,“ priznak tužno. „Šta ima u njoj te te tako unakaziše?“ „Samo vazduk, majko.“ „U, kuku meni, da tebi i u glavi nije samo vazduk kada si je založio za taj komad naduvane kože?“ kuka majka iz sveg glasa. Dok majka kuka, ja se grizem zbog komšije koji me tamo odvede, a ondak me ostavi kad mi je bilo najteže: „Ala me čoek naguzi za moje rođene pare i to za cijelik 50 eurova. Neka, neka, sam si kriv, niko nikoga ne može jebat’ k’o čoek samog sebe,“ ljutim se na samok sebe.
Molim sve one kojima se ova moja priča ne dopadne da se ne ljute, meni se za prave sve ‘vo dogodilo, možda sam ja stvarno samo neki baksuz čoek koji se ne razumije u sport, koji nije za dvadeset prvi vijek i za Europu, koji je samo jedan teški seljak iz tamo neke zabiti i da nisam baš dobro sastavljen, a da je ‘vo kruna europske kulture, zabave i progresa. Kažu da je sve ‘vo došlo iz Ingleske i ‘no što se fiksaju i duvaju i ‘no što muško radi sa muškom a ne sa ženskom, i ‘no što se ljude prodaju i kupuju k’o ajvan… Mene što se tiče, jebem ti i tu Inglesku taman da ima sto kraljica, a ne samo jednu ćopavu i ćoravu babu.
E, da, danas viđek u Robnoj kući ‘noga što mi je bio uvalio jezik, eto, zakl’o bik se u sve, da je normalan čoek k’o biva neki menadžer, a znam da nikako ne mere bit’. Sretnem na ulici i ‘noga međeda te me dekn’o šapom po glavi – lijep neki gospodin u odijelu i sa kravatom, al’ ja mu ne vjerujem pa na vrijeme pređok na drugu stranu ulice. A tek kad sam na televiziji vidio ‘nog te mi je prst ućer’o, nesta mi bijela svijeta. On ti je neka važna vora, ministar ili tako neka šuša, obećava nam svijetlu budućnost i brz napredak. Bijaše s njim i ‘na njegova biva a muško oba mi oka, i on, odnosno ona, ti je neka krupna zvjerka, i obećava zlatna brda i doline, a jadan narod ne zna šta se i u šta od njig jedino može dobit’. Poslije svega ‘voga čvrsto sam odlučio i rek’o komšiji da nikad više neću na utakmicu, a on mi kaže: „Idi onda, stoko, u pozorište, nije za tebe kultura i sport, ne znaš ti šta je savremeno i progresivno!“ Možda sam stvarno stoka i možda mi je jadničku i mjesto u pozorju, a ne tamo đe se silan svijet jati da kulturno provodi slobodno vrijeme i uživa u vrhunskoj umjetnosti. Oprosti mi, Bože, ‘vako smotanom, nerazumnom i vjerovatno ‘nako seljački sklepanom pod nekom bukvom, a ne izmućkanom iz naki’ epruveta il’ slučajno pričinjenom pod uticajem neki’ opijata! E, nisam rek’o da se neću loptati s drugarima kraj potoka i ić’ na ‘ne utakmice od dvije ka-em-ice, nego da ti ja nisam za vaj vr’unski europski fuzbal, valjda nisam tol’ko pametan i nadaren, ko će znat’, mora da je neka valinka u meni, đe ću ja bit’ normalan, a ‘noliki narod van sebe. (Odlazi iza zavjese, presvuče se u svečano odijelo i izlazi na pozornicu.)
Elem, ti ja lijepo kupim teget odijelo, bijelu košulju, crnu mašnu i crne cipele, zađedem karanfil za rever, crveno maramče u džepić pa špric špric pomalo dezodoransa i parfema i stoka ti direkt u pozorje. E, ‘vo mi sigurno nećete vjerovat’ – ulaznice pedeset put jevtinije, a sve neki lijep svijet, samo se nešta smješkaju i izvinjavaju se, šapuću jedni drugima na uvce, klimaju glavama, damama ljube ruke, a one mašu nekim lepezama, prvrću očima, napućile usne, uvijaju guzama i ušiljile sisama k’o latiničko slovo V kada se naopako okrene. A kad ugase svjetlo, nastane tišina, jado moj, k’o u grobu, a tamo na ‘noj pozornici nema šta nema od ljubakanja do davljenja, od svađa do ubistava, od pjevanja do kukanja, od porođaja do sa’rana, bude i baš tužno pa ja plačem k’o malo dijete, ne mogu, bolan, suza nabrisat’, a opet bude pišurije da se od smijeka načisto upiškim, sreća je da se u ‘nome mraku ne vidi, a i odijelo je tamno pa se tol’ko i ne primijeti. Tek tada mi je bilo jasno što se u pozorje ide u tamnim odijelima i ‘aljinama. Pravo se navuk’o na pozorje. Uvježb’o klimoglav i onaj smješak do savršenstva, pa ‘no izvolite (ne izvol’te) i hvala (ne ‘fala), naučio i ‘no da se u pauzi pomalo pijucka i maramicom brišu krajevi usana, da se dame isprate do toaleta i tu sačekaju, da im se kaže: „Frizura ti je čarobna, sva sijaš, baš ti haljina (nije ‘aljina) divno stoji, broš ti sija kao (nije k’o) zvijezda, štiklica ti je kao salivena mora da je italijanska (a nikako ne ‘talijanska), nožica ti je kao izvajana, mora da ti je lepeza iz japana, parfem ti je sigurno francuski (nipošto vrancuski)…“ Svašta naučijo, svi me već viču gospodine, neke me dame ‘nako vrški pogledaju, jes da su nabrale dobrig godina, al’ bi se mogle još potrošit’, vidi se da to gori k’o luč. Vas srećan, baš mi lijepo kren’lo i fino se naš’o, kad jednu veče, jado moj, ugledam ‘noga mrkalja te mi je na utakmici gurn’o prst, da prostiš, otpozadi. I on se uodijelio i ukravatio, sav se udrčio. Spazi me i prepozna, namignu mi i ‘nako diskretno napući usne na poljubac. Uuu, ja se odjednom sav oladik i lijepo osjetik kako mi ga gura otpozadi premda je bio na sasvim suprotnoj strani dvorane. Hladan mi znoj obli čelo i mili niz kičmu, a koljena mi klecaju, pritisk’o guzicom stolicu i stisn’o zube iz sve snage. Jedva iščekak da se ugasi svjetlo, pa se po ‘nome mraku išuljak iz sale pa direk na vrata. Viče ‘naj s garderobe: „Gospodine, gospodine, mantil!“ „Ama, jeb’o te mantil,“ mislim u sebi, „čuvaj obraz, odnosno guscu, a to mu sad dođe isto.“ Sve ti ja kroz neke mračne sokake, a svaki čas se okrećem, sve mi se čini da i on trči čas sa ‘nim ukočenim prstom, a čas sa ‘nom stvarkom u rukama, trčim što me noge nose. Ulećek nekako u kuću k’o bez duše i zamandalik vrata i pozatvarak sve prozore. Obilazim cijelu kuću da začepim svaku badžu.
(Izlazi sa pozornice i vraća se u pidžami sa komadom kobasice, čakijom, ploskom i novinom. Sjeda na pod, podavije noge, raširi novine, nareže na njih kobasice, potegne iz ploske pa zamezi.) Kad sam provjerio je li sve dobro zamandaljeno, jesu li roletne spuс́ane i zavjese navučene, ja ti se lijepo uvukok u ‘vu svoju pidžamiju, narezak ‘vako sebi ‘ve kobase, potegnem ‘ve mučenice i užegnem televizor. Isprve pa utakmica. „Nećeš majci!“ kažem pa šklap drugi kanal, kad ono pozorje. „E, nećeš majci ni ti!“ šklapim treći put kad ‘no neki političari nešto obećaju narodu. „E, nećete vala ni vi da ste još tol’ki!“ šklapim četvrti put kad Lepa Lukić. „Od izvora dva putića…“ to, Lepava kraljice, razvuci!“ Raspilavik se ja uz Lepu i poček da potežem iz ploske brže i više. Oteža mi glava i ja se spustik baš ođe, metnuk ruku pod glavu i utonuk u san. Odjednom k’o ja se nađok u nekom mračnom uskom sokaku, okrenem se i viđu kako za mnom juri ‘naj mrkalj i pokazuje mi čas prst, čas ‘nu stvar. Bježim ja, žalosna ti majka, a noge mi utrnule i oduzele se. Okrenem se i viđek samo što me nije uitio za rame, a dolje ga ušiljio ne znam da li je ‘naj ili ‘naj drugi tek ja skočim iz sna k’o van sebe i vrisnem. Ču matera i utrča pa kad me viđe ‘nako izgubljena i unezvijerena poče da me krsti: „Bog s tobom, dijete, šta ti bi?“ „Mrkalj, majko, s prstom,“ mucam i sav drktim. „Pa šta s prstom? Je li ti ga gur’o u oko?“ pita majka i briše mi znoj. „Nije majko u oko, nego otpozadi,“ jedva nekako izmucak. „Za Boga, dijete, šta si se tol’ko prep’o – ‘nolišni prst, a ‘nolika gusca,“ sokoli me majka i daje mi vode preko mašica. Popik malo vode i povratik dušu, ali tek dođok sebi kad nategok dobro iz ‘ve ploske. Majka me tješi: „Ne boj se ništa, с́utra će tebe majka odvest’ kod babe Ruže da ti salije stravu. Kome ‘na metne olovo, str’ ode k’o dlanom o dlan.“ Osta majka svu noć kraj mene. Tek pred zoru zaspak i to kaže majka da sam se cijelo vrijeme u snu nešto trz’o i drž’o ruku otpozadi i stalo ponavlj’o: „Nemoj, nemoj! Ne dam!“ Ujutru, čim smo popili kavu, krenemo kod babe Ruže. Baba nam se pravo obradovala. Reče joj majka da sam od nečeg nagrajis’o, ne priča moju bruku od čega, ja je zamolio. Gleda mi ‘na u oči i kaže: „Plao si se ti prip’o, vidim ti ja to u oč’ma.“ Stavi neku tavu na šporet, nasu vode u nju pa kad voda proključa, sasu u nju neko olovo i punu mašu žara. Cvrči ‘no i diže se para, a ja lijepo osjećam kako neka vrelina izlazi iz mene. Baba mašicama izvadi komad olova i stavi na sto. Evo ‘vaj komad. Lopta, nema šta drugo bit’. „Kuku meni, to si ti meni nagrais’o od onog šupljeg đav’la. Čim dođem, ja ću nju na ćepalo pa na panj pa с́ekirom na ‘iljadu komada, sve ‘vak, ‘vak, ‘vak.“ „Nemoj je, majko, mene ti, ja nju volim,“ cvilim ja iz dna duše. „Šta me sve snađe od ‘vog đeteta?! ‘Ajde, dobro, neću, možda pomogne ‘vo olovo,“ sažali se majka. Baba Ruža mašcama izvadi drgi komad ol’va, evo ‘vaj. Au, isto ‘no, ne znam da li je prst ili ‘no drugo. Evo, vidte i vi – isto, je l’ de?“ „E, jest te, Đuko, krenulo lijepo, gledaj ga samo, zna da si udov’ca,“ kaže ljubomorno baba Ruža. „Pu, pu, ne poturaj ga meni, ti si ga našla u tvojoj tavi. To je krenulo tebi i ti si udovca. Ja sam poštena žena. Otkako je umro pokojni Trivun niko dolje nije zavirio,“ brani svoj obraz moja majka. „To ti mene da ‘vaj poganov mene traži!“ vrisnu baba Ruža i jurnu ‘nom mašom put moje majke. Džapaju se njig dvije čij je ‘naj, a ja znam, kuku mi u dom, da on mene traži. Nekako se primiriše njig dvije, k’o bivak dobro je da je iziš’o u olovu i da neće više u san ulazit’ ni belaja pravit’. „Evo ima još nešta,“ kaže baba Ruža i mulja ‘nim mašicama između ugljevlja u ‘noj vodi. Izvadi eve ‘vo i stavi na sto. Ćorav vidi da je slovo E. Baba Ruža odmak put moje majke: „To je onaj Enes iz Pobrđa što ti je lani popravlj’o pumpu za vodu pa usput malo i pump’o.“ Planu majka k’o živa vatra: „Beštijo stara, to je ‘naj Ekrem što ti je ljetoske tres’o šljive pa usput još ponešto otres’o i našlo se u olovu.“ Odjednom se meni upali lampica: „Stante! Nijesu to ni čika Enes ni čika Ekrem. To je Inglesška, nju pišu ‘ni učeni sa E. Otud je došlo sve ‘vo što je mene popalo: i fuzbal, i velke utakmice, i makljaža na njima, i prodaja ljudi, i duvanje, i šmrkanje, i ‘no da ga muško mušku… sve ti je to nji’ova kultura i progres te su je prosuli milom ili silom po cijelom dunjaluku.“ „Ama, kumim te Bogom, je li moguće da je to sve poteklo od ‘ne nji’hove stare kurve?“ čudi se moja majke misleći na Njeno veličanstvo inglešku kraljicu. „Moguće, moguće, moja Đuko, čula sam da niđe u svijetu nema nekog poganluka da nije od njig, da su svakom zlu u svijetu oni kumovali, da se svakom smrklo kome su u kuću došli, da su neke jadne Indijance tamo u naku Ameriku skroz potamanili, da za navtu i zlato svud po svijetu krv potocima proljevaju… с́eme im se zatrlo da Bog da,“ kune baba Ruža. „No, Đuko, sestro rođena, ti sve troje ovo, ušij u jedno parče krpe pa neka dan i noć nosi o vratu, nadati se u Boga da će mu to iс́erati stra’ te su mu ga ti poganovi ućerali. Znaš ti da meni to ide od ruke i da sam mnogima valjala i prašćaj za ‘noga Enesa, pošten je on čoek, nije k’o ‘naj Vaskrsije preko potoka, “ ne može baba Ruža da opet ne ugrize moju mater. „Znam, znam, Ružo, da si mnogima valjala, pročulo se to, ‘fala ti k’o sestri rođenoj. Prašćaj i ti ‘no za ‘noga Ekrema, nije on k’o ‘naj Pantelija ispod koma,“ ne može da joj ne vrati moja matera, đe bi prešućelo, žensko je to bolan. Uvi majka ‘ve komade olova u maramicu pa se ižljubiše k’o sestre, a ja gledam da jedna drugoj ne odgrizu uvo. „Ek, što ti je žensko,“ pomislik u sebi, a ne smjek rijet. Čim dođosmo kući, majka napravi džepić za ‘ve komade i okači mi ig o vrat. Od tada ig stalno nosim ‘vako. Ne idem na utakmice i pozorje, najčešće sam u pidžamiji, pomalo mezim i pijuckam, živim od materine pemzije, slušam muziku i ‘fala Bogu i babi Ruži sanjam samo lijepe stvari Lepu Lukić, Lepu Brenu, lepu Seku Aleksić… i sve tako neke.
(Ustaje i obraća se publici.) Molio bik, ako ikako može, da se ne čuje od mene ‘vo za Inglesku kulturu i nji’ovu kraljicu, šta znaš đavo nikad ne miruje, a ‘ni se vole tučiti svuda po svijetu za svašta pa možda će i za ‘vo loptanje i nji’ovu izlapjelu babu. Upravu je baba Ruža da niđe u svijetu nije bilo belaja, a da ‘ni nijesu umiješali svoje prste i potpalili svoj barut, a meni je ‘ve tarapane s nji’ovom civilizacijom dosta za cio život, a ne da me, ne daj, Bože, dokuče ti iz te zemlje fuzbala i napretka, jebli bi mi majku načisto za sva vremena k’o što su mnogima dosle širom svijeta, ubrani me, Bože, od nji’ova progresa. Neka i vas Bog i svi sveti i sveti Vasilije Ostroški, slava Mu i milost, čuvaju od njig i od ‘ne nji’ove babe. Ako ipak nagraišete, jav’te se meni da vas odvedem kod babe Ruže, ‘na je mnogim valjala, a drugo ništa za sada ne pomaže protiv ‘ve kuge dva’es i prvog vijeka.
* с́ – znak za jotovani glas s
Gligor Muminović
