GLIGOR MUMINOVIĆ: Biti čovjek *(monodrama)

Danas objavljujemo treću od šest monodrama iz knjige Gligora Muminovića “U ogledalu”. Ipak, ovdje ćemo da ponovimo i najavu autora, u cjelosti:

BITI ČOVJEK
(monodrama)

(Zatvorska ćelija – zidovi sivi, isprskani krvlju i išarani, prozorčić sa rešetkom pod samim plafonom, u uglu malo slame i na njoj sjedi okovan u lance visok i koščat sa dugim brkovima i visokim naboranim čelom, modar i krvav sedamdesetogodišnjak. Sa plafona škilji jedna od muva uflekana sijalica. U jednom ćošku kibla, posuda u kojoj zatvorenici vrše nuždu, a u drugom stara, limena vojnička porcija i kašika u njoj. Zatvorenik gleda u porciju i njoj govori.) I to zovu ‘ranom – neslano, bljutavo, nedokuvano dva tri komadića krompira i još kažu ‘Ješćeš ti to u slast’, ja koji sam odrast’o i ostario na skorupu i jagnjetini, koji sam pojeo više cicvare nego oni ‘ljeba, koji sam popio ovčije varenike ispod mladog skorupa sa kalica više nego oni vode. E pa, Noko, red je da sve to ispostiš za ovih nekoliko dana koliko ti je ostalo. Brat bratu ono je bilo vrijedno mnogo, mnogo više. ‘Ajde da te vidim, sokole! Ovo je peti dan kako lipsavam ođe bez krušne mrve. Kažu da umiru od batina, gladi ili od nekog otrova, obično sedmo jutro. Ostalo mi još dva čela do spasenja, ali se plašim da će se to produžit’ – gadna sam ja stoka. (Gleda u vrata i razgovara sa stražarom ispred vrata. Publika stražara ne vidi, samo mu čuje glas.) ‘Mujo, evo ti ova čorbica, meni se nešto ne jede, a mirom miriše, ja sam je malo posolio i dodao dvije – tri kašike onoga iz one druge zdjele da bude gušća.’ „Jedi to, Vlaše, trebaće ti snage kada ti ujutru budem kosti namješt’o.“ ‘Namještene su da bolje ne može bit’ – na noge ne mogu ustat’, ruke ne mogu podić’. Gore si me udesijo nego što su Starog Vujadina sa oba sina, nego Malog Radojicu, blago mi u dom. Zar ti nije dosta, crni sine? Nego, Alaa ti, Mujo, kolika je kukavica taj tvoj car Vranjo, kada se plaši mene od sedamdeset godina pa mi veže u lance i noge i ruke i još mi ig polomi i zaključa me u samicu pa odredi tebe da me ovako polomljena, okovana i zaključana čuvaš dan – noć sa metkom u cijevi?’ „Ne laj na cara, vlaško ‘seto! Mora se čuvat’ od izdajnika.“ ‘Ama, da sam mjesto toga cara Vranje, ne bik ja ni tebi vjerov’o, izd’o bi ti za dukat i rođenu mater.’ „Ćuti, kurvino kopile, iščupaću ti taj pogani jezik!“ ‘Nemoj, moj Mujo, ovo ja pričam sa ovim u ćošku, sa govnetom da prostiš, pogan jezik pa ne može da ćuti i šta ću kad nemam s kim drugim boljim od njega. Nisam ja, bolan Mujo, izd’o tvoga Vranju, nego mu dao četiri sina da ratuju za njega. Dođoše žandari u pola noći, po’vataše sva četiri sina i mene prije nego se pušaka do’vatismo. Sinove u soldate, a mene voj tebi. Četiri Novičine puške na Galiciji pucaju za Vranju, nego Bog će dati da u’vate priliku i pobjegnu braći Rusima. (Stražar bojažljivo.) „A šta kažu kako je tamo na toj Galiciji? Mene tamo šalje za tri dana.“ ‘ Kako? K’o u govnima, bolje ti se u ćenifi udavit’, nego tamo ić’. Rusi se nažegaju votke pa jurnu na konjima, sve naše sabljama sijeku napola.’ „Džabe ti mene plašiš. Tvoji su dani odbrojani. Odavde ig sedmi dan otrovane ili ubijene na civarama vuku na Drinski most i bacaju u vodu. Talasima i ribama ćeš ti, kaurine, pa ondak prijeti Rusima.“ ‘Ja ribama, a ti crvima; mene voda da pere i glača kosti, a tebi da trunu u ilovači; meni sedamdeset, a tebi tek dvadeset, ja u našoj Drini, ti tamo u toj Galiciji. Ko je ondak tu na gubitku?’ „A, veliš, pjani pa sijeku ljude napola?“ ‘Sijeku k’o glavice kupusa.’ „Marva su neviđena ti Rusi.“ ‘Jašta su, ludo od sebe, a još pjano.’ „Aaa, uuu!“ (Čuju se koraci na hodniku i vojnički pozdrav.) „Laje li vlaško kopile?“ „Laje, gospodine kapetane, i prijeti Rusima.“ „Neće dugo. Plutaće с́utra niz Drinu, ja mu garant.“ „Jesi li čuo, kaurine, с́utra na plivanje.“ ‘A Rusi ludi i pjani! Jesu, Mujo sine, i ludi, i pjani, i sijeku po pola – glava na jednu, a kita na drugo stranu.’ „Mrš tamo, vlaška stoko, ne mogu ja tebi ni naopako bit’ sin, moja majka je velika hanuma, ne bi od tebe ni govnavu papuču obrisala.“ ‘Svako je slab na dukate, Mujo, čedo moje, a Noko im’o blaga – svake godine proda po sto jagnjadi, dva – tri para volova, po tri – četiri paripa… I prije ovoga rata sam zakop’o pun ćup dukata, zlu ne trebalo.’ „A đe si zakop’o?“ ‘Eto, vidiš, da bi i ti dao za dukate, a da ne bi dala gospođa majka.’ Nego, da sam te ja i pjan pravijo, bijo bi pametniji i ljudskiji. (Stražar lupi kundakom puške o vrata.) „Zaveži, kaursko pseto!“ (Čuju se koraci niz hodnik.)
‘Ode, muka mu slušat’ o ludim i pjanim Rusima i kletim dukatima, a baš smo se bili lijepo i bracki raspričali. (Gleda kroz prozorčić.) Sviće! Crno je ovo svitanje! (Sa bolnim zanosom.) Kako sviće na Maloj Crnoj Gori! Zapali se nebo iznad planinskih vr’ova pa se na tim vatrenim talasima pojavi sunce k’o zažarena lopta, a tebi se čini da je to sve tebi na do’vat ruke – i nebo, i oni paperjasti oblačići, i vatreni bljesak, i vr’ovi Durmitora, i sunce pa od neke jutarnje jeze i miline zaigra svaki damar u tebi i narasteš kao da si i ti dio ti’ visina i širina i samo što ne poletiš! A, svitanje u Kruševu, majko mila, kada se sunce pojavi iza Vukuše pa prospe onu mlječnu svjetlost po vr’ovima Sokola i Vučeva pa je polako spušta niz šumovite kose da je napoji dolje na talasima Pive, a ona, vitmija ženska, pjevuši slatko i umilno da čovjeku dušu rastopi! A, tek zore na Vučevu, okupane u rosi, svježe i čiste pa čovjeka podiđe neka prijatna jeza da bi od radosti poletijo! Gore, u Dolovima, kroz livade zvižde oštre kose i slažemo cvijet u otkose ja i četiri sina! E, đeco moja, neka vas Bog čuva! Noko se nanosio glave, naja’o konja, naogled’o plećki, ispraznio buradi, nabroj’o dukata, naljubio žena… pa sad može mirno Bogu na istinu, jedino mi žao što će mi glave doć’ ovi nitkovi što ljudskog ničega nit’ su čuli ni viđeli, što se Švabama uvlače pod rep k’o konjske muve i rade za njig najprljavije, najpoganije i najkrvavije poslove kojig se groze čak i ove bjelosvjetske ubice. A vi, đeco moja, tek na svijet nastali pa vam glava visi o koncu u tuđim šakama… (Dugo i zamišljeno ćuti.) Neka vas čuva Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost, tamo u tuđoj zemlji, u tuđem ratu, za tuđe ciljeve i interese! Veći vam krvnik onaj za koga ratujete od onoga protiv koga se borite. (Pokušava ustati i prekrstiti se pa odustaje uz bolnu grimasu u vlastitoj nemoći.) Ko bi rek’o da jednog dana nećeš moć’ ustat’ da se Bogu pomoliš niti ruku podić’ da se prekrstiš. Doš’o si do govana. Sjediš tu ti i govno (Gleda u kiblu.) i čekate da vas bače, umjesto da sa komitama ovim zlotviorima ne daš mirna sna. E, nekada je Noko sjedio sa crnogorskim glavarima za istim stolom kad mu je lično knjaz okačio Obilića medalju za ono kada je na Vučijem dolu sa jedan’est Mumina sa Male Crne Gore razbijo cijelu tursku četu. Brate slatki, da ti je bilo stat’ pa gledat’. Ulogorili se Turci pod čadorima i nevino sanjaju jutarnje snove. Rupismo mi prije zore i bijela dana sa jedan’est strana k’o jedan’est vukova pucamo svaki iz po dvije kubure i u glas kličemo: ‘Juriš, braćo Uskoci, Drobnjaci i Pivljani! Hvataj žive i kolji!’ Čim su čuli Uskoci, Drobnjaci i Pivljani, pomislili navalila sila neviđena pa u’vatili tutanj, a još kad čuše klanje k’o da se sam Sotona pojavijo, to je natuštilo onako sanjivo, gologuzo, samo u bijelim gaćama, bez konja i oružja, nijesu se niđe zaustavili ni vode da piju do Fazlagića kule. Pričalo se to danima po cijeloj i turskoj i crnogorskoj vojsci kako jedan’est Mumina bez ijedne mrtve glave naćera sto Turaka da bježe glavom bez obzira. Moja Vida medalju drži pored kandila. E, moja Vido, dobro je da ne vidiš svoju medalju kako priča sa govnetom.
(Opet razgovora sa stražarom ispred vrata.) „A, čuješ li šta za sinove tamo u Galiciji?“ ‘Grdno da ne može grdnije. Dovezlo nekog iz Grdijevića te ga je rasjeklo uzduž, ne poprijeko, pa bez desne ruke i noge nekako pretek’o. „Auuu, veliš rasjeklo uzduž?“ ‘Uzduž, uzduž… Kaže taj iz Grdijevića da ima tig Rusa raznig sorti te Kozaci, pa Čerkezi, pa Čečeni, pa Tatari… ama ne mogok ig sve popamtiti, a sve gori od gorig. On reče da su moji Miloš, Nedjeljko, Radoslav i Đorđe uspjeli se izvući kada je on nastrad’o. To ti je sve što znam – u govnima su do guše, sve za tog ćesara, a mene ođe njegovi dželati ubijaju glađu, žeđu i palijama, umjesto da me slave k’o oca četvorice carski’ soldata.’ „Ama, meni žao što će mene ni kriva ni dužna gurnut’ u tu klanicu, a za vas Srbove me zaboli đikan, sami ste to tražili, od vas je sve i počelo – onaj vaš Gavro ubi našeg prestolonaslednika u sred carskog Sarajeva u po bijela dana da svako vidi, e, pa sad kusajte to što ste sami zakuvali.“ ‘Da ti pravo kažem, brate Mujo…’ „Ćuti, vlaško kopile, otkud sam ti ja brat!“ ‘Dobro, dobro, nebrate Mujo, taj Gavro skoro nikoga od Srba nije pit’o ‘oće li ucmekat’ toga vašeg Verdinanta, to je bilo nešto između njig dvojice, a da me pit’o, rek’o bik mu da ne pogani ruke, a ne znam ni kud će taj tvoj Verdinant iz onakog i onolikog Beča koji vas blista u zlatu i đe i ‘tičijeg mlijeka ima da se šepuri po našoj čemernoj i vrletnoj zemlji i to baš na Vidovdan.’ „Doš’o čo’jek u svoju zemlju, u svoj grad, među svoj narod.“ ‘Očiju ti, Mujo, zar ovo nije tvoja i malo i moja zemlja, a ne onog Verdinanta iz Beča?’ „Carska je zemlja. Otkud tebi, vlaški goljo, zemlja?“ ‘Krčili je, orali, kopali, sijali, želi, kosili… sve samo moji od mene do Kosova i prije njega pa, velju, malo je i moja, kad ono nije nimalo nego toga tvoga Verdinanta. A, što se tiče naroda, isti smo narod ti i ja i svi oni koji mogu sa nama ovako grdno divanit’, a da se razumiju, a oni sa kojima se ne možeš ljudski posvađat’ jer im ne znaš jezik, e, oni su drugi narod, tako to razumije ova bukova pivska glava.’ „E, sad vam kriva Austrija, Beč i carska kuća za rat koji ste sami zakuvali.“ ‘Vala, Mujaga, ti nikako da s’vatiš da se rat ne vodi na Dravi, nego na Kolubari; da se gine na Ceru, a ne na Alpama; da se razara Beograd, a ne Beč; da ti za tri dana ne ideš da gineš na Savu i Drinu, nego u Galiciju. Nikakako ova moja blentava tintara da razumije da ne možeš svatit’ ni tako proste stvari.’ „E, ta će blentava tintara с́utra probušena plutat’ niz Drinu.“ ‘Nek će, vala, dosta se i dobra i zla nagledala, nego mi žao što zbog tog ti nećeš biti ni pametniji ni bolji, viši ni ljepši, i što ćeš morat’ i bez mene u tu nesrećnu Galiciju i plašim se da ćete neki pijani Rus raspolovit’, e, sad ne znam da li uzduž ili poprijeko.’ (Stražar lupi kundakom u vrata pa se čuju koraci niz hodnik.) Ode, ne može ni ime ovim Rusima čut’.
(Zagleda u zid isprskan i ispisan krvlju i čita sričući.) „Nevin sam, ljudi, tako mi Boga živoga!“ Vjerujem ti, nesretniče, tako mi očinjeg vida. Na ovoj zemlji samo nevini stradaju i nekim čudom poneki krivi. Koliko nevinig glava svakog trena pada po evropskim klanicama dok se pravi krivci šepure u zlatu i kadivi po dvorovima bez ijednog grama savjesti i bez trunke kajanja, ponosni na broj ubijenig po nji’ovoj naredbi, za njig i u ime njig. Ne mogu sve pčele na svijetu proizvesti toliko voska koliko bi trebalo da se svakom nevino stradalom zapali samo jedna svijeća. Tebe je Noko niko neće zapalit’, neće znat’ ni kad ni đe, ali ne mari ostaće da gori među ljudima da si gladna na’ranijo, žedna napojijo, bona pomog’o, tužna utješijo, da si među ljudima bijo ljucki, a da si govnu rek’o da smrdi. Izvini, (Gleda u kiblu.) nisam ovo tebi rek’o, đe bik tebi, a s tobom jedino ovig dana ljudujem, od tebe boljeg čojeka ođe ni čuk i viđek. A, lijepo bi bilo da se ona moja četvorica vrate iz Galicije pa da svaki sačini po četvoricu koji bi se s ponosom kazivali da su Nokini unuci, onog Noke te ga ljudi samo po dobru pamte i spominju!
(Zagleda se u zid i čita sričući.) „Tako mi Svetog Jovana, moje Krsne slave, nisam pijan u kavani jeb’o cara Vranju u šupak zbog čega mi ođe prebiše obje noge i ruke – izmislili žandari, kurvini sinovi, jer im nijesam dao mito. Krsto Mirkov“ Koliko ti je, nesretniče, trebalo krvi i muke da slomljenom rukom ovo ispišeš, ali šta ćeš – ništa čo’jeka ne boli koliko laž i nepravda i kada strada na pravdi Boga istinoga. Ne bik ni ja onu nakazu kad bi mi bilo za spas glavi, a onako k’o Gavro Verdinanta, bik poslije ovig muka ođe i onoga šta mi đecu snađe i milione ni krivig ni dužnig, bik ga slađe nego se na slavi vina napijo, pa nek sav grije ide meni na dušu.
(Opet se mršti i čita sričući.) „Nijesam sva četiri mi sina švercov’o oružje iz Crne Gore u Bosnu, a zbog tog će me с́utra strijeljat’.“ Kakvi su to ljudi da ne vjeruju čo’jeku kada se zakune u sva četiri sina?! E, meni je u kletvu sudija Ibrahimpašić vjerov’o, a nije mi bijo ni rod ni pomoz Bog. Švercovali mi duvan iz ‘Ercegovine za Crnu Goru. Stelje na samarima u Crnoj Gori naložimo slamom, a u ‘Ercegovini zamijenimo duvanom i natovarimo so. Sve to išlo dobro dok jednom žandaru nije duvan zamiris’o na konjski znoj i alčak se dosjeti u čemu je jadac pa zaustave karavan, istovare so i raspore stelje, a ono umjesto slame ‘ercegovac. Meni na sreću popušt’o kolan na samaru pa dok sam to popravijo po dobro zakasnijo. Izdaleka vidim rastovarene konje i žandare, dosjetim se jadu pa ig zaobiđem okolo, ali, ne lezi vraže, neko prijavijo žandarima i oni dođu po mene pa pravo pred sudiju Ibrahimpašić. Znali se mi dobro, često mi sudijo zbog šverca, sječe državne šume, vrijeđanja vlasti i tuče sa žandarima. Pomog’o mi kad je god mog’o. Ja mu ponekad doturim po litru moje rakije, teglu meda ili kajmaka, patku duvana, pletene vunene čarape… ne da mu platim, nego što je bijo pošten čo’jek. Jednom sam mu na stolu u kavani ostavijo kesu sa dukatima k’o velim treba čo’jeku i platit’. Zovnu on mene s vrata i baci mi onu kesu u ruke. ‘Za novac se stoka kupuje i prodaje, a ne ljudi. Neću više od tebe ni kutiju duvana, ni čašu rakije – pušićemo i piti samo moje.’ Sramota mene od čo’jeka. Ne kaže džabe narod: ‘Ne gori obraz od sunca, nego od poštenik ljudi.’ Elem, dođem u sudnicu, okačim na zid uprtnjaču u kojoj nosim podmiru za puta pa sjednem ispred sudije. On čisto k’o da mi se obradova. ‘Odavno te nije bilo, Noko?’ Ama, ne bik ni sad da me nije nabijedilo, a znaš ti dobro, gospodine sudija, da u žandarima nikad čo’jeka nije bilo, ‘A, veliš, nisi u stelji ispod samara švercov’o duvan?’ Ama, đe bik to ja, gospodine sudija? ‘Ti si, Noko, pošten čo’jek, nikad se nećeš krivo zaklet’. ‘Ajde zakuni se u Svetog Vasilija da u stelji nije bilo duvana i ja ću ti vjerovat’. U, đe me nađe?! Tek ja ću na brzinu: ‘Gospodine sudija, Svetog mi Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, u steljama nije bilo duvana koliko ima li ga u onoj naprtnjači na zidu.’ (Opet, dok izgovara kletvu, pokušava neuspješno da ustane i prekrsti se pa pljune i nastavi.) „Dobro, Noko,“ veli „vjerujem ti, možeš ić’ kući.“ Lijepo ga pozdravim i pravo u ‘an na rakicu. Sipam svoju, neću njegovu brlju, a plaćam k’o da je njegova. Kad sam bio kod treće, evo ti sudije na pauzu. Sjede kod mene, nasuk i njemu i ponudik mu kesu da napuni lulu. ‘Nešto ti, Noko, ovo pri dnu.’ ‘Čekaj, gospodine sudija, imam ja ođe uvijek u rezervi po jednu kesu’ i izvadim iz one naprtnjače u koju sam se kleo punu kesu duvana. Smije se sudija i kaže: „Dobro je, dobro, a baš sam se bio razočar’o u tebe, mislijo sam da se krivo kuneš.“ Ljudina je bio taj Ibrahimpašić. Kažu da ga je odmak smijenilo kad je Gavro onu nadmenu gnjidu upuc’o u Sarajevu k’o biva ne sudi strogo kaure. (Obraća si kibli.) Šta je, čudiš se što priznadok tebi da sam švercov’o duvan? Pa znam ja da u tebi ima ljuckosti više nego u Muji i da ovo nećeš nikom reć’, a Mujica bi iz istig stopa otrč’o kapetanu da mu istrtlja i da malo pred njim vrti repom. Ne vjeruješ mi da tamo njijove vjere mogu bit’ dobri ljudi? Čo’jek je bolan uvijek čo’jek, a govno uvijek govno. Uuu, ali zaudaraš k’o da nijesi moje. E, tako je to i sa ljudima – uvijek ostaju ono što su.
(Čuje se stražar sa hodnika.) „A jesi li ikom rek’o đe si zakop’o dukate?“ Reću tebi kada se vratiš iz Galicije. „Do tada će tebe ribice poćopat’.“ Ljudi kažu da su crvi u Galiciji veliki k’o palac i da za čas svrše sa čo’jekom. „Prvo treba da srede četvoricu tvojig sinova.“ Neće vlaško meso, zaudara im na krmetinu. „A znaš li ti da vi Mumini nikad nijeste Šainovićima platili Kruševo?“ A znaš li ti da sam ja lično na Vučijem dolu zarobijo Čolu Šajinovića i naš’o mu kaursku odjeću i ostavio mu konja i oružje i uputijo ga kuda će i kako će doći svojoj ženi i đeci u ‘Um. I, jednog dana evo ti Čole meni na Malu Crnu Goru u onome istom kaurskom odijelu koje sam mu ja nabavijo i kaže: ‘Noko bolan, šta ćeš u ovome ledu i kamenu pod vr’ovima Durmitoru? Imam komad zemlje u Kruševu uz samu Pivu, rad bi ga tebi poklonit’ da mi budeš komšija pa ti s braćom saseli u onu uminu. Ja sam sve u katastru sredijo i u sudu ovjerijo i evo ti tapija na tu zemlju pa radi š njom šta ti volja. To ti je moje ‘vala za tvoje čojstvo. Iste jeseni s dva brata sjargam u Kruševo. Zapnemo dobro: Mirko – onako tvrd, uvijek ozbiljan i odgovoran, Milan – silan, vedar i vjetrovit, a ja sam ti više bio za spoljne poslove – dobro prodat’, a jevtino kupit’, s ljudima na lijepu, neljude zaobić’ i napravismo selo. U mene četiri sina (Miloš, Nedjeljko, Radoslav i Đorđe), u Milana dvojica (Veljko i Krsto) , a u Mirkiše trojica (Simo, Savo i Milutin) svi vrijedni i otresiti, ne mrzi ig ni poranit’ ni prikasnit’ i selo raste. „Dobro, Kruševo ti poklonio Čolo, a Vučevo si mu, kurvin sine, ot’o.“ Kruševo mi poklonio Čolo, a Vučevo Čolin sin. Istina, Vučevo bilo Čolino, ali niti ga ore niti kosi, služi mu samo za lov, a nama treba planina. Napravismo mi gore kolibe, pokosismo livade, posijasmo ječam, krtolu i kupus – prisvojismo Vučevo, ali džaba Čolo ne da svoje i tužio nas čovjek u Sarajevo, a njegov sin sudija. Krenemo Čola i ja na sud. Pita me čije će bit’ Vučevo, a ja mu kažem: ‘Ako ono tvoje štene bude sudilo preko čibuka i od čibuka, tvoje je; a ako bude sudilo po Božijoj i ljudskoj, moje je.’ Čola sve sinu isprič’o. Kada dođosmo na sud, pita sudija: „Noko, kako će sudit’ ovo Čolino štene – preko čibuka ili od čibuka?“ ‘Tvoj sud, a tvoj i obraz,’ velju. „Šta ti misliš čije je Vučevo?“ pita me. Pitam ja njega: ‘Ima li pogleda bez oka, glave bez jezika, glasa bez grla?’ „Nema,“ kaže mi on. ‘A ima li sela bez planine?’ upitak ja. „Nema, Noko, ali da znaš da ti je babo poklonijo Kruševo, a njegovo štene Vučevo. Milo mi što još ima ljudi, i pravde, i suda, i što se stari Čola nije izrodijo. Bilo nekad ljudi, moj Mujice, i od vaše i od naše vjere, ima ig i danas, ali rjeđe, a biće ig i с́utra koliko – toliko, ali biće ig. Rađamo se da budemo ljudi, a ne govna, a biti čo’jek, to je bar lako, trebaš samo znat’ voljet’, voljet sve živo (biljke, životinje i ljude) i sve mrtvo (zemlju, vodu i vazduk). Je li de da je lako, Mujice? I tvoj otac je bijo čestit čo’jek i kovač nad kovačima, što taj napravi, napravljeno je kako valja, a tebi lakše bit’ špijun i zatvorski batinaš nego kovač. ‘Ajde i to neko mora, ali ti, crni Mujo, dok meni udarcima kosti lomiš i dok se meni duša otkida, ti uživaš, ti rasteš, ti se ponosiš, e, to je poganluk i nesoj u tebi. Ne tučeš ti mene da izvučeš neko priznanje jer znaš da nemam šta priznat’, niti zato da me kazniš za neko nedjelo jer znaš da nikakvo zlo nijesam počinijo, ti me tučiš da uživaš u tome, da sebi izgledaš veći, jači, značajniji… Jadno je to da ne može bit’ jadnije. Da te vidi tvoj Verid, odrek’o bi te se ne jednom nego sto puta. Dok pišaš po mojim ranama da ig mokraća razjeda, to ti pišaš po sebi, po svojoj časti i obrazu i, nažalost, i po svom Veridu. „Ti, vlaško krme, znaš šta bi radijo moj Ferid! Nego moraćemo mi vratit’ to što ste džabaluka dobili od Čole i njegovog ludog sina pa ćemo nać’ i to što si ti zakop’o.“ Boga mi moga, ne znam kud ti je gore krenut’ u Galiciju ili u Kruševo. Čuli su Mumini za tvoju ljudskost, čast i poštenje, čuli kako junački udaraš svezane ljude i pišaš im po otvorenim ranama. Ako mene pitaš, ne idi gore, pušti vražije dukate, čuvaj glavu. „Ti svoju nijesi sačuv’o, jedva čekam da upravnik namigne pa da te dokusurim ovom držalom od с́ekire.“ Mene si dovršijo, nego vidi šta ćeš sa Rusima, a i sa njima ćeš lakše nego sa samim sobom, sa poganlukom u sebi. „Samo laj, kaurine, vjeru ti poganu!“ Nemoj, bolan Mujo, ‘uliti na vjeru. Nema poganig vjera, nego samo ima poganig ljudi. E, kakvog sam se ja samo našeg peksinluka i nesaoja nagled’o, ali i čestitig ljudi od kojig obraz gori, a kod vas na jednoj strani Čolo i njegov sin pa sudija Ibrahimpašić i ko zna koliko još sličnig njima, a na drugoj strani samo ti si dosta za sve. (Stražar bijesno udari kundakom u vrata i ode niz hodnik.)
(Novica zagleda u zid, mršti se i čita sričući.) „Pozdravite mi moju Kosu, с́utra me vode na strijeljanje.“ Što ti je jadno muško pa na žensko misli i u smrtnoj uri. Zbilja, Noko, koju bi ti pozdravijo sa ovog gubilišta? Dobro, Vidu, zna se, silna je moja Dakićka. Svašta joj govorili za me, te prokock’o, te propijo, te prokurv’o, a ona im zapuši usta sa: ‘Ima čo’jek i može, a kući ništa ne fali.’ Ama, bilo je svega, ne da para mira, živ čo’jek griješi – ‘oće svašta da proba, ali treba znat’ stat’, e, to sam znao, a znala za to i moja Vida i znala da bi sve one fočanske namiguše dao za nju jednu. Neće joj bit’ lako. More je brige za đecom na ratištu, za mnom u mučilištu, sama samcata u kolibici, kuću dušmani zapališe kad nas odvedoše, godine pritisle, zdravlje i vid je izdaju. Teško tebi, moja Vido, ja ću za dan – dva sve brige prebrižit’, a ti ostaješ da zebeš i strepiš do sudnjeg časa. Zbilja, osim Vide, koju bi, Noko, drugu pozdravijo? (Bolno se smješka.) Sve mi se čini da bi onu snašu iz Pekovića. Vraćamo se sa pazara u Voči i noć nas stiže u Kopilovima. Noćismo tu u nekom ‘anu. Skraja ukraj prostrta slama i po njoj neke ponjave. Ja u jednom kraju do zida, a u drugom kraju jedna snajka iz Pekovića – gledna i jedra, nema govora, a ni ja tada nijesam bijo za bačit’. Očijukamo se mi, ona se rumeni, a ja sučem brkove. Uz nju svekrva, pošla da je čuva. Elem, ugasismo svjetlo da se ženskinje u mraku raspremi i ja ne viđek koja leže do zida snajka ili svekrva. Mene vrag uz’o pod svoje pa mi ne da mira, vrtim se i okrećem, ali san nikako na oči, ne daju mu one krupne crne oči i vragolast pogled kroz trepavice i ono uvijanje i upijanje usnica i onaj vragolasti smiješak. Minulo ponoć, čujem svi ‘rču te ti ja polako u drugi kraj. Krenem rukom između nogu. Ona ig stiska pa popušta, uvija se i krupno diše dok me stegnu i nogama i rukama, vidim- gori, ali mi nekako nije jedra, no velju od milja se opustila. I bi šta bi. Mene žulja da nisam mašijo snajku, a strevijo svekrvu. Izvadim čuvaldušu, iglu za ušivanje vreća, i zabodem joj je u zubun da vidim ujutru jesam li potrefijo. Kad ujutru, imam šta vikđet’, moja čuvalduša kod babe u zubunu. ‘E, baba, šta noćas bi bilo je, nego vraćaj moju čuvaldušu iz zubuna.’ Brani ona svoje poštenje, a snajka se naglas smije: „Crna majko, đe će ti obraz?“ ‘Đe i tvoj, snajka,’ mislim ja, ‘ništa se Noku nije otelo.’ Prež’o ja po Pekovićima dva – tri dana dok snajku ne strevik kod ovaca samu. Ama, snajka živa vatra i pravi vrag. Veli: „To ti tražiš svekrvu?!“ ‘E, što sam tražijo, to sam i naš’o!’ velim ja pa se dovatismo. Čude se kukrike i ovce šta se događa. Baš pravo se mi osvetismo svekrvi za onu noć, a ona kaže: „Valj’o si ti meni žestoko onu noć. Od tada mi je svekrva meka k’o pamuk, plaši se reći ću svekru, sve me zove ‘šćeri moja’, a do one noći bila mi ljuta guja, otrov, ne pitaj.“ (Gleda ljutito u kiblu.) Šta je, čudiš se staroj budali čega se sjeća ovako prebijen na dan – dva prije smrti. Šta zna govno što je ljepota, zanos i strast – to je samo ljudima dato? I ja naš’o kome ću se povjerit’! (Mršti se.) Uuu, ali smrdiš k’o da si Mujičino, a ne moje!
(Opet se mršti, zagleda u zid i čita srčući.) ‘Veće sramote nisam doživijo k’o kade mi se nije ćio dić’ na Stoju. Kad mu tada nijesam odvikarijo glavu, neću nikad. ‘ (Bolno se smješka.) E, nesretniče moj, i to ti palo na pamet ođe na smrt prebijenom. I meni ga je Anđa jednom popljuvala pa mi to nije ni na kraj pameti. Nabrali Vida i ja dobrig godina. Ujutru svi odu za svojim poslom, a mi kavenišemo. Bilo u Noka uvijek dobre kave. Prozborimo koju, podijelimo brige o đeci, malu i ljetini, a lijepo nam i kad ćutimo. Ali oš vraga, navrzla se Anđa Žarkovića pa svako jutro na kavu k’o da gleda kroz prozor kada će provret’. Jedno jutro spazik je kroz prozor, sanjcak gaće do koljena, povalik Vidu na krevet, digok joj kotulu na ramena, a Anđa na vrata. ‘U, peksijana, šta to radiš tome đuturumu?!“ pa na vrata. Skočik ja sa babe pa vičem: ‘Vrati se, Anđo, da popijemo kavu!’ Ona se povrati pa kad me viđe kako golokur stojim na sred sobe učini: ‘Pu, pu, pu, poganova!” i stušti preko vrata. Nikad se više ne povrati. Vida se kikoće na krevetu: ‘Boga mi, Noko, ona ga tebi dobro popljuva.’ Pogledak dolje kad imam šta viđet’ – visi k’o mrtvac: ‘U, pa od čega pobježe, crna Anđo!?’ čudim se i ja. Od tada pa sve dok me ne zgrabiše ovi zlikovci, Vida i ja smo jutarnju kavu počinjali pitanjem ‘Što nam ovo nema Anđe?’ (Gleda u zapis sa zahvalnošću.) Hvala ti, sapatniče, što mi pomože da se nasmijem i u ovim mukama!
(Opet se mršti, zagleda u zid i čita srčući.) ‘Ucmekaće me с́utra. Vala Ti, Bože, za ljepotu življenja. Prašćaj grije’ove.’ Ama nisam Ti ja, Bože, služijo kako ljucki valja i trebuje. Molijo se samo u nevolji, u crkvu iš’o samo o velikim godetima, radijo često i kad je crveno slovo, postijo rijetko, ali nikome zla nijesam poželijo, čak ni ovome Mujici te me svezanog, ni kriva ni dužna, na pravdi Boga, prebijo tako da se ne mogu ni prekrstit’. Nijesam glavu okret’o od nevoljnika, pomag’o sam koliko sam znao, umijo i mog’o. Svetog Đorđija, krsnu slavu, Božić i Vaskrs redovno sam slavijo, popove poštov’o, do duše, kako kog, a nije moje bilo da sudim. Što jes jes volijo sam dobro pojest’ i popit’, duvan, kavu i mučenicu, ženske i kocku. Ja mislim da si Ti to sve, Gospode, dao za ljude, ali samo da troše s mjerom. U svemu treba imati mjeru, ne kaže narod uzalud: „U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne ponizi!“ Ako je to ipak grije, prašćaj, ako možeš. Ništa od Tebe ne tražim mimo ljude – kako svima tako i meni. Vala Ti što si me stvorijo da budem čo’jek, da volim ljude, da se divim Tvome veličanstvenom djelu i uživam u njemu! Vala Ti što ne umijem da mrzim! Vala Ti za ovig sedamdeset ljeta, za sva jutra i večeri, za punu kuću, za miran san, za one male i velike radosti… Beskrajna je milost Tvoja, Gospode moj! Šta bi ti, Noko, napis’o Gospodu na ovom zidu opraštaja da ti onaj nesoj nije polomijo ruke? Napis’o bik mu samo: ‘Tako Ti Tvoje beskrajne milosti učini da mi porod budu ljudi i u dobru i u zlu!’
Uuu, ali su mi se usta osušila, jedva ig otvaram, a jezik odrvenio pa ga s mukom pokrećem, nije li dragi Bog dao da je doš’o kraj. Evo, peti dan ni kapi vode nijesam uz’o na usta, a da mi bi da ne odem žedan na onaj svijet, da mi bi samo jedan gujtljaj sa česme ispod Oble grade na Vučevu, čini mi se da bi mi sve ove rane zarasle i da bik se mog’o na miru prekrstit’ i umrijet’ k’o čo’jek. Eto, do čega dođe crni iksan da žudi za kapi vode. Mujo, ajde budi jednom čo’jek u životu pa mi daj čašu vode. (Zavjesa pada, a potom se ubrzo podiže.)
(Novica se grči na podu. Čuje se glas stražara sa hodnika.) „Eto, napojijo sam te, stoko seljačka. Jesi li sada zadovoljan, kopile vlaško?“ Vala ti, Mujo, neka si i ti naš’o dušu. Svaki stvor ima dušu, samo što je teško nađe, neki i umru, a da je ne otkriju u sebi. Srećan si Mujice ako si je naš’o. Svako je, bolan Mujo, rođen da bude čo’jek. (Novica se i dalje grči, trza, usta mu se krive, oči širom otvorene.) „Izgleda, Noko, da ti nešto nije dobro?“ (Novica u grču.) Po svoj prilici kucn’o je sudnji čas. Hvala ti, Gospode Bože moj! „Hvala Mujagi! Da ti ja u vodu nijesam sipn’o onog praška te ga viču brza pošta ti bi još laj’o.“ ‘Vala ti, Mujo, što mi prikrati muke. ‘Vala ti za svaku prašku što mi je sasu u onu čašu vode. Oprosti ako te štogođ uvrijedik, čovjek na mukama svašta kaže, a mor’o bi i umrijet’ k’o čo’jek: „Na muci se poznaju, ne junaci, nego ljudi.“ (Gleda u kiblu.) ‘Vala i tebi što si me slušalo kad niko nije šćeo, ali džaba, smrdiš brate što jest jes i ti i ono pred vratima. (Novica se u grču trzne i ostane ukočen širom otvorenih očiju. Zavjesa pada, a zatim se glumac pojavljuje pred publikom u građanskom odijelu.) Novicu su onako zgrčena, širom otvorenih očiju prije zore natovarili na civare, prevezli do mosta, koji se nalazi odmah preko puta fočanskog zatvora, i bacili ga u valovite jesenje vode mutne Drine. Od četvorice njegovih sinova samo se Miloš živ vratio iz Galicije da na Drinskom mostu zapali svijeću i da njegov unuk jednog dana napiše ovu priču, da se ne zaboravi. Sudija Ibrahimpašić, kada je čuo šta se i gdje dogodilo Novici, došao je na Drinski most, dugo stajao na njemu, bacio lulu duvana u vodu, vratio se kući i umro, kažu od sramote. Stari Čola je na smrti zakleo sve svoje Šainoviće da Mumine drže kao braću, a sin mu, sudija, stalno ponavljao da se babina mora poštovati. (Poklanja se publici i kreće sa pozornice, a onda se naglo okreće.) E, da, ono čemu je Novica pričao, a ono ga ćutke slušalo, istresli u zatvorsku ćenifu, a ono drugo je treći dan po Novičinoj smrti otpremljeno na front u Galiciji i nije se otud vratilo, izgleda da su ga Rusi prepolovili, samo niko ne zna da li uzduž ili poprijeko. I još nešta – to nije bila Novičina želja zbog polomljenih kostiju i otrova u vodi, već samo prijetnja ne bi li se govno oljudilo, ali džaba govno ostaje govno, a čovjek i u govnima čovjek. (Poklanja se publici i definitivno izlazi.)

Gligor Muminović

Facebook komentari

komentari