modričaINFO za sve ljude dobre volje
“Poigravanjem” niskom cenom “crnog zlata” pokušaj da se kreiraju geopolitičke promene u svetu, ali je to krajnje rizična igra. “Specijalni rat” protiv vlasti u Rusiji, Iranu, Venecueli.
OBJAVA Međunarodne agencije za energetiku (IEA) jula prošle godine da su Sjedinjene Američke Države pretekle Saudijsku Arabiju i Rusiju i postale najveći svetski proizvođač nafte i gasa, šest meseci kasnije otkriva puni smisao američkog energetskog trijumfa. Upola niže cene nafte za svega šest meseci pokazuju da oni koji ih diktiraju, dobro znajući ko gubi a ko dobija, špekulaciju barelima pretvaraju u moćno oružje u geopolitičkim borbama.
Sa stabilnih 110 dolara po barelu od sredine 2010. do polovine 2014. godine, cene crnog zlata su od juna prošle godine pale za više od 50 procenata. Početkom ove godine, prvi put od 2009. godine, iznosile su ispod 50 dolara po barelu, uz procene daljeg sunovrata, na svega dvadesetak dolara za barel.
Kao glavni razlog ovom trendu, uz nižu tražnju u mnogim zemljama, analitičari vide pojačanje američke produkcije. Očekivanja SAD da ove godine zadrže, a većom proizvodnjom i učvrste, mesto najvećeg proizvođača nafte i smanje zavisnost od njenog uvoza na 22 procenta, što je najniži nivo za poslednjih 45 godina, daje vodećoj svetskoj ekonomiji vetar u leđa i moćno oružje u ruke za obračun sa konkurentima.
Niska cena nafte dobra je vest, primećuje istraživanje “Oksford ekonomiksa” za većinu zemalja, među kojima su i neki američki evropski i azijski saveznici. Ali, gubitnici uključuju za SAD geopolitički značajne države kao što su Rusija, Iran, Venecuela, čije režime Amerikanci ne smatraju prijateljskim. Znajući koliko ekonomije ovih zemalja zavise od naftnih prihoda, ne treba posebno isticati koliko za njih mogu biti kobni rezovi cena crnog zlata. Čak i sa 70 do 80 dolara po barelu, ove države su teško podmirivale budžetske troškove:
– Dalji pad cena nafte mogao bi da ima velike geopolitičke posledice. Cena od 60 dolara po barelu stvoriće velike probleme, posebno Rusiji. Predsednik Vladimir Putin neće moći da održava programe koji mu omogućavaju podršku. Slične posledice mogle bi se očekivati u Iranu i Venecueli. Nije jasno da li režimi u ovim zemljama mogu da prežive značajni, stalni pad cena nafte. S druge strane, očigledno je da će uvoznici nafte imati veliku korist – smatra Martin Feldštajn profesor ekonomije sa univerziteta Harvard, član upravnog odbora Trilateralne komisije.
Naftno “oružje” u ukrajinskom krizom obnovljenim, velikim napetostima između SAD i Rusije postalo je opasnije od nove trke u nuklearnom naoružanju. Zagovornici teorija zavere smatraju da je obaranje cena nafte jasno upozorenje Moskvi.
Jedan od najvećih proizvođača nafte, čiji prihodi od nafte i gasa čine tri četvrtine izvoza, Rusija gubi dve milijarde dolara sa svakim dolarom smanjenja cene nafte. Moskva odoleva pritisku, dok Svetska banka upozorava da će ekonomija ove zemlje da se smanji za najmanje 0,7 procenata, ako se cena nafte ne poveća.
Takvih naznaka nema. Pad cena nafte stajaće u ovoj godini 12 članica Organizacije zemalja izvosnika nafte (OPEK), Alžir, Angolu, Ekvador, Iran, Irak, Kuvajt, Libiju, Nigeriju, Katar, Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Venecuelu 257 milijardi dolara. Ipak, najbogatije članice OPEK, Saudijska Arabija, UAE i Kuvajt više puta su poslednjih nedelja ponovili da neće obuzdavati proizvodnju kako bi zaustavili najveći pad cena crnog zlata od 2008. godine.
Iako niska cena nafte mora ostaviti posledice i na, od njih najjaču, ekomiju Saudijske Arabije, s obzirom na to da 85 odsto izvoza i 90 odsto državnog budžeta te zemlje dolazi od nafte, ona se bitno razlikuje od drugih proizvođača. Najpre, njihovi troškovi vađenja nafte su vrlo niski, pa i sa aktuelnim, čak i nižim, cenama oni proizvode profitabilno. A zbog velikih finansijskih rezervi niska cena crnog zlata šteti im manje nego konkurentima.
Stoga Saudijci, forsirajući proizvodnju, gube manje nego što dobijaju “disciplinujući” ostale članice OPEK, i vraćajući moć na svetskom tržištu, potiskujući Rusiju, ali i SAD, čija je nafta, ipak, skuplja. Američkim proizvođačima nafte je, naime, potrebna viša cena nafte, jer se eksploatiacija fosilnih goriva iz uljnih škriljaca ili uljnog peska isplati samo kod visokih cena. Saudijska Arabija, koja je već 1986. godine, odvrnuvši do kraja svoje naftne slavine, podstakla oštar pad cena koje su se zaustavile na jedva nešto više od 10 dolara za barel, i zadala udarac američkoj privredi, sada primenjuje sličnu strategiju:
– Što pre obarate cenu, pre će stići odgovor od američkih proizvođača, to su očekivanja i nade – kaže vašingtonski analitičar Džejmi Vebster.
Zasada i SAD i Saudijska Arabija mogu da izdrže niske cene, tim pre što one prave probleme konkurentima – Rusiji, Venecueli, Iranu. Izveštaj Ruskog instituta za strateške studije objavljen u septembru, navodi, štaviše, da pad cena nafte ima veze sa dogovorom između SAD i Saudijske Arabije, koja se usprotivila zahtevu Venecuele za održavanje posebnog sastanka OPEK na kojem bi se razgovaralo o ceni.
Ni zahtev Venecuele, ni odbijanje Saudijske Arabije ne čude kada se zna da je upravo Karakas na najvećem udaru niskih cena nafte. Ova zemlja više od svih proizvođača zavisi od nafte, budući da 96 odsto zarade od izvoza ostvaruje na “crnom zlatu”. Ona za svaki dolar pada cene nafte gubi 700 miliona dolara. Ekonomija se bori sa stopom inflacije od 63 odsto i nestašicama glavnih namirnica, pa nacionalni bankrot nije isključen.
Cena nafte od 100 dolara po barelu nedovoljna je i za Iran, kome je za budžet potrebno da ona ne bude niža od 130 dolara. Budžetski prihodi Irana sa 50 padaju na 30 odsto, što je udarac za ekonomiju ove zemlje. U vodećoj afričkoj naftnoj meki, Nigeriji, 90 odsto izvoza zavisi od ovog energenta, pa je smanjenje potrošnje neizbežno, uz strahovanje od socijalnih nemira.
Predviđanje IEA da će proizvodnja američke nafte i gasa da dostigne 13,1 milion barela dnevno do 2019. godine, zaključuju se očekivanjima da će posle toga trend uspona da se zaustavi. IEA očekuje da će SAD vremenom izgubiti vodeću poziciju u globalnoj produkciji nafte, da bi 2030. obnovljeni Bliski istok ponovo zauzeo vodeće mesto, zahvaljujući svojim bogatim rezervama i niskim troškovima proizvodnje. Do tada, globalna geopolitička karta mogla bi da dobije nove konture.
CENA NEOPHODNA ZA OPSTANAK
Izvor: Večernje novosti
